POŽAR
Krvare oblaci na zapadu;
krv se plavetnilom razliva.
Nebo naizgled gori u plamenu.
Ljudi posmatraju.
Ljudi k’o ljudi,
opčinjeni požarom,
jedni se osmehuju,
dok drugi suze rone.
Jedni kroz šapat
kazuju molitve,
drugi psuju.
A nebo?
Tone
i tone.
POČETAK I KRAJ
Gasi se Sunce.
Zažmuri.
Navikavaj se na to što vidiš
iza sklopljenih kapaka.
Navikavaj se na mrak;
na kraj sveta,
na kraj svega,
jer svemu dođe kraj.
Ne trudi se previše.
Uzalud pokušavaš
da se održiš na površini;
niko nikada iz mraka nije isplivao.
Kažeš da je hladno;
jeste, i biće još više.
Tako je jer nema Sunca,
mada nema ni kiše.
Samo tama i beskraj.
Samo ćutanje i nemir
i po koja kap sećanja.
Samo početak i kraj.
Svejedno je da li gledaš ili žmuriš.
OGOLJENOST
Šta ostane od napisanih pesama?
Po neko seme reči
koje treba zakopati duboko u zemlju
i zalivati sve dok ne izraste drveće
sa krošnjama od smeha, plača ili tišine.
Ali i te će krošnje jednom ogoleti,
a neke od njih se nikada ne obnove.
PLAVA ODAJA NA TAVANU
Svi imamo u prošlosti
jednu plavu odaju na tavanu,
koju posetimo s vremena na vreme.
Svi imamo staru zaboravljenu kutiju
koja čuva sve drage i tužne uspomene.
Živo pamtim te plave hrapave zidove
i pukotine što stvaraju razne zvuke.
Tu sam nekada s lutkama provodila sate,
dok su me milovale maštine nestvarne ruke.
Ta plava odaja na tavanu kasnije je postala
utočište od toplih i setnih leta;
tu sam sama u tišini sanjala naivno ili
ostajala dugo zamišljena, nema i daleka.
Svako ima svoju plavu odaju na tavanu
koja mirno kroz talase prošlosti pliva.
Svako čezne da se jednom u njen zagrljaj vrati
i bez stida o svojim detinjim željama sniva.
Svi mi imamo u prošlosti
jednu plavu odaju na tavanu.
STAKLENA KUTIJA
Negde je duboko u meni
ispod slojeva duše,
u nekom zabačenom kutu,
zakopana jedna kutija.
Ni od kartona.
Ni od drveta.
Ni od plastike.
Kutija od stakla.
Često i sama zaboravim na nju,
pa je ne otvaram dugo vremena.
Zapravo, nikada je ne otvaram
jer se otvara sama.
Moja kutija neisplakanih suza.
Ona ćuti duboko u meni;
ćuti bolje od svake tišine.
I ne može da se oglasi,
jer nikada nije prazna.